HCIT: Izbeglicama ne pada na pamet da ostanu u Srbiji

Zbog nečiste savesti nazivaju ih migrantima, a ne izbeglicama, što oni jesu – U Srbiji izražavaju nameru za azil da bi dobili 72 sata kako bi kroz nju prošli i nastavili dalje put – Od 2008. samo 24 lica dobilo izbeglički status u Srbiji.

„U Srbiju nadiru migranti! Oni su opasnost za mene i moju porodicu, moju naciju i moju veru, moje običaje i navike. Oni donose bolesti i zaraze, kradu iz mog dvorišta, napadaju naše žene, atakuju na moje radno mesto.“

Prethodni redovi su nešto na šta se, na žalost, svodi čitava priča, kada je reč o desetinama hiljada ljudi uglavnom iz Sirije i Avganistana, koliko je, poslednjih meseci, u strašnim i nepreglednim zbegovima prošlo kroz našu zemlju. I dalje prolaze svakodnevno, sve ih je više, i sva je prilika, prolaziće još dugo. Zbog toga je najmanje dve činjenice neophodno znati, upamtiti, odagnati strah, razbiti predrasude: više od 95 odsto tih nevoljnika nisu migranti, oni su izbeglice! Drugo, oni ne žele, ne pada im na pamet da ostanu u Srbiji!

– Za razliku od ranijeg perioda, kada su migracije bile mešovite i kada su ljudi svoje domove u najvećoj meri napuštali radi ekonomskog boljitka (u tom slučaju, prema odredbama UN, ne mogu biti svrstani u izbeglice, već u migrante), danas nije reč o migrantima, nego o izbeglicama – preko 90 odsto njih spasava glavu od rata. Želeći da umire savest zbog neadekvatnog odnosa prema njima, nazivaju ih migrantima, jer izbeglice prema odredbama UN zahtevaju drugi nivo obaveza. Više od 95 posto onih koji prolaze kroz Srbiju su iz Sirije, Avganistana i Iraka. Tačno je da je za sedam poslednjih meseci 66.428 ljudi izrazilo nameru za azil u Srbiji. Ali, to nikako ne znači da ti ljudi žele da se nastane u našoj zemlji. Usled nepoznavanja činjenica i propisa, zbog straha, neobaveštenosti i predubeđenja, zbog pogrešnih informacija u medijima – velika većina građana Srbije ne zna da izražavanje namere za azil daje pravo izbeglicama i migrantima da u Srbiji legalno borave 72 sata. Nakon toga bi, ako zaista žele da pokrenu proceduru za dobijanje azila, morali da se jave u neki od azilantskih centara u Srbiji. A umesto toga, gotovo svi, tih 72 sata koriste da pređu put od Preševa (gde postoji privremeni prihvatni centar) do granice na izlasku iz ove zemlje  – kaže predsednik Upravnog odbora Humanitarnog centra za integraciju i toleranciju (HCIT ) i član pokrajinskog Saveta za migracije Ratko Bubalo, čovek koji je, uz svoje saradnike, svakodnevni svedok drame desetine hiljada izbeglih sa Bliskog istoka.

Bubalo dodaje da se oni u privremenom prihvatnom centru u Kanjiži zadržavaju samo nekoliko sati – da zaleče rane od dugog puta u neljudskim uslovima, da umire decu, odmore se, predahnu, okupaju se, jedu, podignu novac preko Westen Uniona i krenu dalje, u Mađarsku, put Evrope.

– U početnoj fazi, u prvom koraku azilne procedure (izražavanje namere za azil) najveći deo njih nastavi putovanje. Od januara do jula ove godine sa samo 58 ljudi je obavljen intervju, a od njih samo je nekoliko ušlo u postupak dobijanja azila, procedura je u toku i ne zna se hoće li dobiti azil u Srbiji ili ne! Od kada je počeo egzodus, a o od 1. aprila 2008. Od kada je u Srbiji počeo da se primenjuje Zakon o azilu pa do danas priznato je samo 24 izbeglička statusa, a odobreno je 12 supsidijarnih zaštita. To je strašno mali procenat i to građani Srbije moraju da znaju – ističe Bubalo.

Ovog puta nismo u vrhu neljudskosti

Prema podacima UN–a, izbeglice koje su sada krenule iz opustošenih gradova, bežeći pred ubijanjima, sakaćenjem, pretnjama smrću, dolaze iz Sirije, Avganistana, Iraka, Libije, Eritreje i Somalije. U Avganistanu rat besni više od 30 godina. Najveća grupa beži iz Sirije, države u kojoj je prema procenama ubijeno od 220.000 do više od 300.000 ljudi tokom strašne vojne koja ne jenjava. Mnogi drevni gradovi su sravnjeni sa zemljom. Više od sedam miliona ljudi je napustilo Siriju, od čega je četiri miliona prešlo granicu, a tri miliona je interno raseljenih. Najveći deo njih je sada u Libanu, Turskoj i Jordanu. Jedan deo ovih stradalnika se iz Turske pokrenuo prema Evropi. Do sada je ove godine nešto manje od 340.000 ljudi u ovim okolnostima prešlo granice Evrope. To je ogroman broj ljudi, ali i dalje je to samo 0,045 posto ukupnog stanovništva Evrope od 740 miliona. Turska je primila 1,8 miliona izbjeglica samo iz Sirije. U Libanu je više od milion Sirijaca. Irak, koji se i sam bori s ratom, primio je više od 200.000 ljudi.

Srbija – iako ne može da se pohvali prevelikom organizovanošću u prihvatu izbeglica i migranata, niti je uspela da za ovo kratko vreme oformi dovoljno privremenih prihvatilišta – ovog puta, s te strane, nije na crnoj listi neljudskosti, dok se u susedstvu, u 21. veku, podižu sve „sigurniji“ i viši i neprobojniji zidovi, koji treba da zaustave i spreče stradalnike da uđu u njihove zemlje.

– Srbija pred tim ljudima ne podiže zidove. Možda se po prvi put u novijoj istoriji, ponašamo mnogo ljudskije i humanije u odnosu na mnoge zemlje u regionu. Sigurno je da možemo za njih da uradimo više, ali se ne može reći da smo ostali pasivni, još manje da činimo sve da ih onemogućimo ulaz u zemlju i zadržimo iza nekakve žice. Većina građana u našoj zemlji zna da niko, pa tako ni ovi ljudi – među kojima je mnogo onih čiji su članovi porodice pobijeni i koji su, najčešće iz potpuno uništenih domova, krenuli u neizvesnost, u nepoznato, u drugu civilizaciju, u drugačiji svet, ali u svet gde se nadaju da ih neće mučiti i ubijati – ne žele i ne biraju da žive u šumi, po napuštenim zgrada i deponijama, da se hrane gde i kako stignu, da zavise od milosti ljudi kroz čije gradove prolazi. Oni su, čim su pristali na takve uslove tokom puta do Evrope, sigurno, spasavajući glavu, bili primorani da napuste svoje kuće. Većina ljudi u Srbiji se prema ovim stradalnicima ponaša ljudski i pomaže im na razne načine. Na žalost, ima onih građana koji o izbeglima i migrantima imaju pogrešan dojam. Ne treba dozvoliti da nas obuzme panika i sebičluk, pogrešno je o tim ljudima misliti da je to nekakav polusvet, samo zato što su ponekad primorani da zadovoljavaju osnovne fiziološke potrebe na ulici, nemaju uslova za osnovnu higijenu, ili uberu neku voćku u tuđem dvorištu. Čak i da jeste, ljudski bi bilo da pomognemo čoveku u nevolji. Ali nije. Pored toga što su ti ljudi ovde samo u prolazu, treba znati da Sirijci dolaze iz vrlo razvijene, drevne cililizacije, gde su tolerantno, jedni s drugima, živeli i hrišćani i muslamani. Većina njih su vrlo obrazovani, školovani ljudi, koji govore nekoliko svetskih jezika, relativno su dobrostojeći, imaju novca. Oni koji dolaze iz Avganistana su siromašniji, tamo je rat više od 30 godina! Među njima dominiraju mlađi ljudi, koji uglavnom beže od rata – kaže Bubalo.

Zima na pragu

On dodaje da  je neophodno da Srbija obezbedi efikasniju azilnu politiku, kao i da načini mnoge druge, u ovakvim vremenima i situacijama, nužne poteze:

– Svakodnevno upozoravamo da je zima na pragu i da država mora da reaguje vrlo brzo da ne bi došlo do humanitarne katastrofe. U Srbiji ima pet azilantskih centara sa ukupno oko 800 ležajeva, za sada je popunjeno samo oko 65 posto kapaciteta, ali imamo samo dva privremena prihvatna centra – u Preševu i u Kanjiži. Potrebno nam je još privremenih prihvatnih centara, opremljenih tako da ljudi, tih nekoliko sati koliko borave ovde, dok ne krenu na put, mogu da budu zbrinuti u zimskim uslovima, neophodni su kreveti, ćebad, topla hrana, topla voda, sredstva za higijenu, toaleti, zimska odeća i obuća, peći, sve što je potrebno deci i bebama, trudnicama. Na žalost, ni država, ni nevladine i humanitarne organizacije ne mogu da uspostave neke sveobuhvatnije mere, te se manje govori o poštovanju ljudskih prava, a više se rešava humanitarna situacija i misli na obezbeđivanje uslova za obavljanje kratkih i hitnih intervencija, jer izbeglice i migranti u ovom talasu u prihvatnim centrima prosečno ostaju samo oko tri sata. Ali, to državu ne oslobađa obaveze da ovde organizuje efikasan azilni prostor. Mi, koji se time bavimo smo instruirani da oni koji traže azil imaju pravo pristupa teritoriji, ali utvrđeni međunarodni standardi su jedno, a u praksi se, širom evropske civilizacije, često, dešava nešto drugo – iznosi Bubalo.

Namera za azil nije zahtev za azil

Pogrešnom informisanju, pa tako, slobodno se može reći, i obmanjivanju javnosti, doprinose, ni manje ni više, i ministar pravde Selaković i policije Nebojša Stefanović. Istina, poslednjih dana su se malo više obavestili o sopstvenom poslu, te korigovali svoje izjave, ali još uvek građanima nisu objasnili, jasno i glasno, šta je razlika između izražavanja namere za azil i zvaničnog zahteva i početka procedure za dobijanje azila. Zbog ovoga se stiče pogrešan utisak da desetine hiljada izbeglica i migranata traži azil i želi da ostane u Srbiji! Uz to, međunarodne konvencije jasno prave razliku između izbeglica i migranata, što bi nadležni, pa i Selaković i Stefanović, kao i premijer Aleksandar Vučić, po prirodi svog posla, morali da znaju, kao i da to precizno prenesu građanima. I, najposle, da to sugerišu i medijima. U suprotnom navlači se nepoverenje, čak i mržnja i rasizam prema ljudima iz zbegova.
Zakon kaže da: “…prvi korak u azilnom postupku predstavlja izražavanje namere za azil. Namera za azil se može izraziti prilikom prelaska državne granice. Nakon izražene namere za azil, policijski službenik tražioca azila evidentira. Evidentiranje podrazumeva izdavanje potvrde o izraženoj nameri za azil, koja sadrži lične podatke koje je tražilac azila dao o sebi, odnosno podatke iz njegovih dokumenata ukoliko ih ima sa sobom. Ova potvrda služi kao dokaz da je stranac izrazio nameru za azil u Republici Srbiji i da ima pravo boravka na teritoriji Republike Srbije u trajanju od 72 sata, za vreme kojih treba da se javi u jedan od dva Centra za azil (Bogovađa ili Banja Koviljača). Azilni postupak u Republici Srbiji formalno započinje popunjavanjem formulara zahteva za azil, tj. zvaničnim podnošenjem zahteva za azil.“

Pomoć Vlade Vojvodine

Savet za migracije, koji je Vlada Autonomne pokrajine Vojvodine nedavno osnovala, odlučio je, na sednici poslednjeg dana ove sedmice, da od Vlade APV zatraži da iz budzetskih rezervi izdvoji novac i pomogne opštini Kanjiža, u koju udje i kroz koju prodje oko 1.500 izbeglih i migranata dnevno. Za održavanje komunalnog reda u Kanjiži biće, sva je prilika, izdvojeno 13.700.000 dinara.

Izgubljen mališan u šumi

Nedavno je policija na izlasku iz Srbije prema Mađarskoj, u šumi našla samo, izgubljeno desetogodišnje dete! Prebacili su ga gladnog, žednog, prljavog i unezverenog u Suboticu i zbrinuli u “Kolevci”. Dečak, koji je bio u potpunom šoku, dva dana, sve dok nisu došli prevodioci, nije mogao ni sa kim da komunicira. Ispostavlo se da je iz Avganistana i da je negde uz put, izgubio roditelje i sestru. U koferčiću, koji je imao sa sobom, nađen je notes sa brojevima telefona rođaka u Iranu, Avganistanu i tetke u Švedskoj, preko koje aktivisti Humanitarnog centra za integraciju i toleranciju (HCIT), a uz pomoć Helsinškog odbora u Budimpšeti, uspevaju da pronađu dečakove roditelje. Nakon 17 dana HCIT je spojio porodicu!

Ocu ove avganistanske porodice, građevinskom inženjeru, talibani su pretili, ucenjivali su ga i na kraju mu za prvu opomenu odsekli prste. Porodica prvo beži u Iran, a odatle prevaljuju put do Srbije, u nameri da život nastave kod rođaka u Švedskoj.

Branislava Opranović (Autonomija)

HCIT

Recommended Posts

UNHCR zabrinut zbog nasilja na grčkoj granici. Apeluje na povećanje stepena bezbednosti

December 09, 2015

UNHCR daje predloge za upravljanje izbegličkom i migrantskom krizom u Evropi pred samit Evropske unije

September 24, 2015

UNHCR: Ne treba vraćati izbeglice u Srbiju

September 17, 2015