office@hcit.rs

Ne pljačkajte emigrante, jer njima je život već uzeo sve

July 05, 2015
in Vesti
No Comments
1761

Svaki dan ih srećemo kako lutaju našim, za njih nepoznatim ulicama s izrazom kojim je ponos prikrio strah, tugu za domom želja da odu negde u Evropu, a ni sami ne znaju gde…
Za prevoz do Horgoša taksitit “lešinari” naplaćuju 500 evra – po osobi.
Sve su to ljudi, koji zovemo emigrantima. Svi su oni iz rata oputošenih zemalja uglavnom Sirijci, Iračani, pa Avganistanci, Afrikanci koji prolaze kroz Srbiju i postaju uzrok pretnji Mađarske da će podići zid prema nama… Zbog ovih ljudi bez krova nad glavom, koji su kao i njihove spaljene i skoro raskomadane zemlje žrtve nečijih interesa, na Bliskom i Srednjem Istoku onih koji su do juče stvarali i finansirali ISIS u borbi protiv legalnih struktura vlasti, poput sirijskog predsednika Bašara El Asada. To je stvorilo samo sirijsku statistiku jeze da je zemlju napustilo skoro četiri miliona ljud i da su Sirijci među hiljadama njih koji svakodnevno prolaze kroz naše gradove tražeći svoju “obećanu zemlju”, a zapravo krvareći zbog sopstvene, izgubljene… Oni putuju hiljadama kilometara bežeći od rata, kažu da su ovde pronašli svoji mir. Mirni su jer nema torture, zlostavljanja, ubistava i pretnji smrću.

– Išao sam u Alep da odnesem papire za ispit na Univerzitet u Apelu. Tamo me je islamistička organizacijua otela. Imali su različite vrste torture. Bio je tu krst, bilo je vešanja, bilo je udaranja, bila je i tu forma mučenja koju su zvali stolica… Tada su vam vezivali zajedno ruke i noge – deo je jedne životne priče sirijskog studenta pristiglog iz Apela.

U doba Agate Kristi Apel je bio neobično lep i miran grad, tako da se ona iskrcala iz prvog Orijent ekspresa koji je iz Istambula hrlio ka Bejrutu i tu ostala mesecima, Takav je bio grad ovog mladića sve do pre nekoliko godina kada se digla opozicija potpomognuta spolja protiv aktuelne vlasti, da bi kruna svega bio rođen ISIS, pretnje svima, pa i tvorcima,

– Ovde sam pronašao svoj mir, spokoj… Ako odem u neku drugu zemlju, plašim se da neću moći da se uklopim u toj državi… To bi bila katastrofa, a umorio sam se  mnogo u životu, mnogo sam se umorio, kaže jedan od onih koji nakon što su prešli golgotu emigrantslog puta – Turska, Bugarska ili Grčka, Makedonija žele da ostanu ovde, a ne da idu ka severnom susedu, koji preti zidovima i dalje ka ostalim članicama EU.
Ovde stižu dobrano opljačkani od suseda, prevoznika, švercera i običnog sveta. Neki su, kako nam objašnjavaju, plaćali da ih puste preko granice, mnogima su oteli telefone, pa i lične stvari koje su u brzini spakovane u par manjih torbi koje če im omogućiti brzo kretanje. Ko je u poslednjih dva meseca okusio predsezonsko grčko more prolazeći kroz Makedoniju mogao je videti male grupe ovih nesrećnika kako hitaju stazama pored puta ili pale vatre na proplancima uz koje će zanoćiti. Ko zna možda je baš neko od ovih bio među onima koje smo videli kako batrgaju makednoskim vrleticama. Stigli su ovde gde su se odmorili, ali nismo ni mi slatki, ni kod prevara, krađa, višestruke naplate čak i obične pljeskavice, umesto 150 ponekad 500 pa i više dinara. To koliko nismo “slatki” zahtevalo bi angažman ombudsmana i kada su emigranti u pitanju, ne badava.

Našu priču pravimo na ulicama Beograda, po njegovim parkovima, jer ovih nesretnih ljudi ima svuda… Taj pogled u prazno odaje arapske lutalice svetom. Svedoci smo kako im umornima naša policija nalaže da se sklone sa travnjaka u parkovima, a oni se čude, jer je ležanje i spavanje na travnatim površinama u celom svetu dozvoljeno, a u sirijskoj prestonici, odale su ovai spavači, čak kultno u doba letnje žege… Uniformisani kao da se pravdaju, kažu: “Takva je politika” i odlaze sa izrazima griže savesti na licu. Železniča i autobuska stanica vrvi od izbeglica, sede na ulici, u kafićima i pekarama… Tu još jedna grupa iz Damaska, najstarijeg grada na svetu s kojom “Dnevnikov” reporter uspostavlja komunikaciju. Učinite li to i sami iz čovekoljublja, da bi im ljudski bar rečima ublažili patnje videćete da će ponuđenu bilo kakvu pomoć najljubaznije odbiti. Dostojanstveni su u svom bolu. ne dozvoljavaju da im neko plati ni sok ili kafu.

Najinteresantnije je da nas uporno nude svojim cigaretama, a ko zna koliko još imaju na konty do svoje prve zarade na emigrantskom putu. Ovi mladići su odseli u hotelima i kažu da će već sutra krenuti put Nemačke. Ističu da su do sada najlepše prihvaćeni u Srbiji. U anketi po gradu naši prodavci kažu da su oduševljeni njhovom ljubaznošću i kulturom. Ali, kako saznajemo od ovih sirijskih mladića ima i onih trgovaca koji zloupotrebljavaju njihovu tragediju. Prstom pokazuju na grupu Arapa, koje prati par taksita “lešinara” i objašnjavaju da traže 500 evra po osobi da ih prevezu do Horgoša.

– To su nam nudili zato znamo, sležu ramenima, kao da se pravdaju za naše zle postupke. Prilazimo toj grupi na meti “lešinara” i nudimo im pomoć informacijama. Žale se da su umorni od puta iz Bujanovca, a da su ojadili kontrolori BUS PLUS-a naplaćujući po hiljadu dinara kartu, sve s pretnjom da će zvati policiju. Iste pretnje srpskim plavcima uputio im je i trafikant prodajući im za 1.500 dinara telefonsku karticu uobičajne vrednosti od 200 dinara. Naravno, bez fiskalnog računa. Isistirali smo i otišli sa njima do tog kioska. Naravno prodavac je sve negirao, a kada smo ukazali da bi se tu mogla naći inspekcija zbog neizdavanja računa i policija zbog prevare, i naš čova prodavac najednom pokazuje strah. Pitamo ga da li je lepo uživati u tuđem strahu. Bez pogovora vraća novac mladićima iz grada koji je na osnivanju hrišćanstva pomogao Svetom Pavlu da pobegne Rimljanima i Jevrejima i ode da šire hrišćanstvo kako je Hristos od njega tražio.

Ovi su Arapi izmešani, kao što su i nekada živeli i muslima i hrišćani. I jedni i drugi, kako kažu, sa mislimo o toleranciji na udaru su ISIS. Kupuju onu telefonsku karticu na drugom mestu i odmah roditeljima u Holms, Hamu, Damasku, Alepu šalju sms poruku da se nalaze u Srbiji i da sutra kreću ka Mađarskoj. U lokalima gde im ne dozvoljavaju da idu u toalet. ako ne plate piće, poručuju vodu, jer košta koliko i javni wc. Zaposleni na stanici pričaju kako niko od izbeglica ne prosi, ne padaju na kocku kojuu nude šibicari i razni prevaranti i ne cenkaju se… Konobar nam, na obom amarkordskom mestu u čitavom svetu priča da za ovih par meseci od kada dolaze emigrantske reke, niko se nije svađao niti za sobom ostavio nered za stolom.

– Čak ne odlaze iz kafane, a da ne povuče stolicu, objašnjava ugostitelj sa stajge koja se inače, kako naglašava, svega nagledao.
Sretnete li one koji su pobegli iz svog arapskog podneblja znaćete momentalno ko su, jer se oko njih širi slavljeni glas najvoljenijih Arapkinja ovog doba i minulog veka – Fajruz, pravoslavke sirijsko – libanskog porekla, nazivanu Kalas od Arabije i komšinicom meseca, te pevačicom jutra, jer se uz njene pesme bude, otvaraju se kapije svih sukoba, u medinama kreće život. Ona je simbol umetnosti, savršenstva, tolerancije, ljubavi, a potom i Libana u moru, ratu i revoluciji, kao i slavna prošlost i nada budućnosti, jednostavno – katarza na nacionalnom nivou i muzika života.

– Fajruz je uvek sveža kao proleće, pesma i simbol našeg emotivnog indetiteta, anđela spasenja”. Taj glas nas teši, on je svetionik nade za se Arape, bilo da su muslimani, hrišćani, druzi, suniti ili štiti, kažu naši Sirijsi zahvalni za pomoć. I onda žele da uzvrate pa nas upoznaju i sa drugim gigantima romantične pesme, pre svega sa Asmahan i Farom El Atrašom, princezom i princem sirijskih druza, čija su stvaralaštva isprepletena nitima slave, društvenih, regionalnih i političkiih odnosa, perioda pred rastući nacionalizam pred Drugi svetski rat. Kažu da su oni bili borci protiv okupacije od francuskih i britanskih trupa koje su tada donele nemire u njihovu zemlju.

– A danas arapskim svetom besni haos – skoro šapatom konstatuje jedan iz ove arapske emigrantske grupe.

Ako i u vašoj ulici, na nekom trgu, u restoranu začujete jedinstven ženski glas uz arapske taktove, znajte da bi to mogla biti Fajruz i da s njom i nadom da se možde jednom vrate kući putuju ovi mladići. Ne morate im pomoći materijano, dovoljan je samo osmeh, dobar dan i da ih ne opljačkate. Dovoljno su opljačkani, ukraden im je život.

– Nekada sam imao sve. Bio sam inženjer, imao sam lepu kuću punu stvari, dobro plaćen posao. Sada nemam ništa, sve je nestalo, sve sam izgubio. Od imovine mi je ostalo toliko da je stalo u nekoliko torbi, koje stalno nosim sa sobom. Nisam jedini. Tako su prošli i moji najbliži rođaci i prijatelji. Mnogo mi je teško što moja supruga ne zna ništa o tome šta se desilo sa njenom porodicom. Ako ništa drugo, bar smo ostali živi. Želja mi je da se ženom, dvoje dece, jednim rođakom i prijateljem, s kojim sa pobegao iz pakla stignem do Nemačke, pa da tamo počnem novi život. Niko i ništa nas neće sprečiti u tome. Neće nas zaustaviti ni taj zid za koji smo čuli da hoće da ga podignu u Mađarskoj – kaže Muhamed Husein iz Šama, kako se još od pre Hrista zvala Sirija.

Autor teksta : Vladimi Đuričić

Sve veći pritisak na glavni grad.

Ne vole da se slikaju za novine… Tužno kažu: “U Siriji ne postoji neko kome nije poginuo član porodice, familije, komšije, prijatelj i kolega”. Za četiri godine građanskog rata domovinu je napustilo više od četiri miliona građana. Uz njih u Srbiji nadire i nebrojano Iračana i Avganistanaca. Ovo dramatično upozorenje izdao je Komeserijat za izbeglice, koji naglašava ukoliko međunarodna zajednica ne pomogne, Beograd neće moći da se nosi sa prilivom tolikog broja ljudi. Poslednjih nedelja desetina hiljada migranata već je prešlo srepsko – mađarsku granicu sa ciljem da se dokopa zapadnoevropskih zemalja. Tako nove, nepregledne kolone ljudi koje su primećene u Turskoj, kao i najava Mađarske da će žičanom ogradom zatvoriti granicu sa Srbijom preti da izazove humanitarnu katastrofu.

Izvor: dnevnik.rs

share

Recommended Posts