INTERVJU u nedeljniku “Vreme”, Ivana Vukašević, decembar 2014.

INTERVJU u nedeljniku "Vreme", Ivana Vukašević, decembar 2014.

Začarani krug azilnog sistema, 11.12.2014.

„NEDAVNO SAM RAZGOVARALA SA POLICIJSKIM SLUŽBENICIMA IZ KANJIŽE KOJI SU SE PRISEĆALI 2008. I 2009. GODINE KADA JE BILO PRILIČNO NEOBIČNO VIDETI AVGANISTANCA ILI PAKISTANCA U NJIHOVOM MESTU. SADA JE NEOBIČNO AKO IH NE VIDE SVAKI DAN. DO 1. DECEMBRA U SRBIJI JE AZIL ZATRAŽILO 13.052 OSOBE. BROJ ONIH KOJI NISU TRAŽILI AZIL, NEGO SU SAMO PROŠLI KROZ SRBIJU, GOTOVO JE NEMOGUĆE UTVRDITI“

Migranti iz Afrike i Azije, koji u Srbiju uđu sa juga, najčešće iz Makedonije, imaju uglavnom dva puta ispred sebe. Jedan je ka Šidu, odnosno, ka Hrvatskoj, a utabaniji put je ka severu, ka Subotici i Mađarskoj. Kada stignu do tih graničnih opština, preostaje im da čekaju pogodan trenutak da konačno pređu na teritoriju Evropske unije.

O problemima sa kojima se migranti susreću neposredno pre izlaska iz Srbije, o manjkavostima azilnog sistema i, uopšte, o problemima migranata u Vojvodini, razgovarali smo sa Ivanom Vukašević, pravnom savetnicom Humanitarnog centra za integraciju i toleranciju (HCIT), nevladine organizacije iz Novog Sada.

HCIT je, inače, izvršni partner UNHCR-a za pružanje besplatne pravne pomoći za izbeglice iz republika bivše Jugoslavije, a od 2012. HCIT se bavi i sistemom azila i prati aktivnosti u Vojvodini.

„Zahvaljujući našim dosadašnjim aktivnostima, između ostalog, primećen je problem smeštaja stranih maloletnika bez pratnje u Subotici“, kaže Ivana Vukašević na početku razgovora, pa nastavlja: „Nije postojala institucija u koju su se strani maloletnici mogli urgentno zbrinjavati, pa je UNHCR donirao određena sredstva za renoviranje i adaptiranje dela ‘Kolevke’, inače Doma za decu ometenu u razvoju. Tako ‘Kolevka’ danas ima izdvojeni deo namenjen najhitnijem smeštaju maloletnika bez pratnje. To nije centar za smeštaj tražilaca azila, već mesto gde policija i centar za socijalni rad smeštaju maloletnika bez pratnje ili majku sa decom.“

„VREME“: Gde su maloletnici bez pratnje ranije smeštani?

IVANA VUKAŠEVIĆ: Morala bih priču da počnem ispočetka. Dakle, u pitanju je generalni problem sa kojim se pogranične opštine u Vojvodini svakodnevno susreću od 2011. godine, kada je porastao broj tražilaca azila u Srbiji. Mesta poput Subotice, Šida ili Kanjiže su opštine u kojima će se migranti stalno skupljati jer su to poslednje „stanice“ u kojima oni borave pre nego što uđu u Evropsku uniju. To je fenomen koji nije jednostavno objasniti niti se on preko noći može rešiti.

Što se zakonske procedure tiče, svaki punoletni iregularni migrant, dakle osoba koja ilegalno boravi na teritoriji Republike Srbije ili je zatečena u pokušaju ilegalnog prelaska državne granice, nakon identifikacije, u slučaju da ne zatraži azil, prekršajno se procesuira. Ranije su u Prekršajnom sudu u Subotici i u odeljenju Prekršajnog suda u Kanjiži takvi migranti osuđivani na kaznu do deset dana zatvora u Okružnom zatvoru u Subotici. Međutim, kapaciteti zatvora su nedovoljni, pa su kazne u poslednje vreme manje – dva, tri dana, a maksimalno do pet. Pored toga, zatvorski dan košta zatvor i opštinu…

Migranti u Okružnom zatvoru u Subotici imaju obezbeđen lekarski pregled, dobiju garderobu po potrebi, lekove, imaju tri obroka na dan, delimično su izdvojeni od ostalih zatvorenika. Međutim, nakon ta dva, tri dana, oni su na slobodi, odnosno na mestu gde su i bili pre zatvorske kazne. Oni imaju zakonsku obavezu da, u roku ne dužem od 30 dana (otkaz boravka) napuste Srbiju. Međutim, problem je što ne mogu legalno da napuste Srbiju jer nemaju validna dokumenta. To je jedan začarani krug u kome se dovodi u pitanje svrsishodnost prekršajnog postupka i kažnjavanja.

Šta se dešava ako ih policija uhvati nakon što im istekne tih 30 dana?

Policija ima pravo da ih ponovo uhapsi. Međutim, oni uglavnom cepaju sva dokumenta koja imaju sa sobom i kratko se zadržavaju.

Gde borave nakon što izađu iz zatvora?

Najviše ih je u napuštenoj ciglani na ulazu u Suboticu, ali ima ih i na nekim napuštenim salašima oko grada. Ranije je bilo aktuelno i lokalno gradsko groblje. Ciglana je najvidljivija, a pored se nalazi i glavna gradska deponija.

Oni tamo ne provode mnogo vremena. Budu tu dan, dva i odu. Svaki put kad posetimo ciglanu, ne zateknemo nikog koga smo videli prethodni put. Leti se često desi da ne nađemo nikoga. To je jako frekventno mesto. Meni se čini da ljudi koji uspeju da dođu do Subotice i ciglane su ljudi koji imaju jasan cilj, a to je da izađu iz Srbije, da idu dalje.

Koliko njih je već bilo u nekom od centara za smeštaj tražilaca azila?

Ne može se napraviti jasna statistika. Neki kažu da nisu ni tražili azil niti će to uraditi, neki su samo izrazili nameru da traže azil, ali nikada nisu otišli u neki od centara, neki su bili pa su otišli. Prilično je to konfuzno, što je, naravno, problem.

Činjenica je da ih ima veoma mnogo. Sam sistem, policija, sudstvo, nisu u stanju da efikasno odgovore na toliki broj iregularnih migranata. Nedavno sam razgovarala sa policijskim službenicima iz Kanjiže koji su se prisećali 2008. i 2009. godine kada je bilo prilično neobično videti Avganistanca ili Pakistanca u njihovom mestu. Sada je neobično ako ih ne vide svaki dan. Do 1. decembra u Srbiji je azil zatražilo 13.052 osobe. Broj onih koji nisu tražili azil nego su samo prošli kroz Srbiju, gotovo je nemoguće utvrditi.

Htela sam samo da dodam još jedan bitan aspekt. Situaciju otežava činjenica da deportacija iz Srbije uopšte ne funkcioniše. Sporazum o readmisiji sa Makedonijom je potpisan, ali nije ratifikovan protokol o primeni tog sporazuma. Zbog toga Makedonija nema obavezu da migrante, koji zbog konfiguracije tla između Srbije i Makedonije, najčešće tuda ulaze u našu zemlju, prima nazad.

Sa druge strane, readmisija između Mađarske i Srbije funkcioniše dobro? Na graničnom prelazu Horgoš, za koji je nadležna Policijska uprava Kikinda, odnosno Policijska stanica Kanjiža, iz Mađarske se u procesu readmisije vrati od 20 do 30 ljudi – dnevno. Policija ih evidentira, daktiloskopira, a kako bi se smanjio pritisak na zatvore, sve češće im se samo izriče minimalna novčana kazna od 5000 dinara u prekršajnom postupku ili samo opomene, posebno kada su u pitanju porodice. Nakon toga, oni su još jednom na istom mestu gde su bili i pre nego što su ušli u EU.

Da li se još neka institucija ili organizacija brine o migrantima koji u Subotici čekaju pogodan trenutak da nastave put na EU?

Ako lice ne zatraži azil u Srbiji, ono ostaje bez institucionalne podrške. Za iregularne migrante, dakle, lica koja ne zatraže azil, nadležna je policija i Prekršajni sud na način o kome sam već govorila. Centar za socijalni rad ima zakonsku obavezu da se brine o maloletnim licima. Prema zakonu, policijski službenik, nakon što identifikuje strano maloletno lice, posebno ako je bez pratnje roditelja ili staratelja, dužan je da obavesti mesni nadležni centar za socijalni rad koji, kao organ starateljstva ima obavezu da dalje preuzme odgovornost za maloletnika: da mu u roku od 24 časa postavi privremenog staratelja, da prisustvuje prekršajnom postupku i, jednostavno, da donosi sve odluke koje su u najboljem interesu maloletnika. Međutim, u praksi postoji mnogo problema. Centri za socijalni rad su bili potpuno nespremni, nisu dodatno edukovani, tu je i problem jezičke barijere, nedostatak smeštajnih kapaciteta i nedostatak zaposlenih. Baš zbog ovog dela procedure je bitna „Kolevka“ sa početka razgovora. Ako ništa drugo, Centar za socijalni rad sada ima mesto gde može da smesti strane maloletnike bez pratnje ili majke sa malom decom, ali samo privremeno, dok se ne steknu uslovi za njihovo dalje upućivanje.

Osim toga, kada god treba obuća i odeća, pomaže Crveni krst. Posebno u ovim zimskim danima. Pre tri godine, kada je bilo minus 27, na deponiji je bilo preko 100 ljudi. Gradski štab za vanredne situacije i Crveni krst su u jednom danu organizovali da se ti ljudi smeste u napušteni restoran „Fontana“ na Paliću. Verujem da će lokalna samouprava i Crveni krst ponovo pomoći na sličan način ako opet dođe do tako vanredne situacije. Mimo toga, nisam sigurna kako bi se ovaj problem mogao najbolje rešiti. Mislim da ne postoji Subotičanin koji ne zna za ciglanu i čitajući komentare ispod vesti o tome, čini mi se da su ljudi sve tolerantniji i da je sve manje ksenofobnih i negativnih komentara.


Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka

share

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *