ISKUSTVA PSIHOLOŠKOG TIMA HCIT-A1

June 21, 2016

in HCIT

No Comments

2096

U poslednjih devet meseci, psihološki tim HCIT-a realizovao je niz terenskih aktivnosti
sa ciljem pružanja psihološke pomoći i podrške izbeglim licima iz ratom zahvaćenih područja na
„Balkanskoj ruti“, na teritoriji Vojvodine.
Tim za psihosocijalnu podršku HCIT-a je imao kontakt sa preko 120 izbeglica koje su se
žalile na psihološke probleme ili je neko iz okoline prepoznavao da imaju probleme i da se
ponašaju neuobičajeno. U tom radu, uočili smo značajne razlike u ispoljenim simptomima
između onih koji su bili „u prolazu” i tipa tegoba koje su ispoljavali prinudno zaustavljeni u
svojim nastojanjima da stignu u EU. Treba naglasiti da su prinudno zaustavljeni često imali i
dodatnih komplikacija koje su takođe doprinosile njihovoj traumatizaciji – razdvojene porodice,
bolest ili smrt nekog od članova porodice koja je bila uzrok zaustavljanja, neadekvatna putna
dokumentacija koja je postavljala pitanje mogućnosti njihovog daljeg putovanja i ulaska u EU,
neadekvatni uslovi boravka u prihvatnim centrima, itd.

Kod onih koji su bili „u hodu” dominira napetost (strah da li će u svojim nastojanjima
uspeti i šta ih na cilju očekuje), muče ih nesanice, povremeno ih savladavaju osećanja i plaču, a
veoma je prisutno i osećanje poniženosti zbog pozicije u kojoj se nalaze i zavisnosti od tuđe
pomoći. Sa druge strane, kod onih koji su zaustavljeni u svom putu, dominiraju depresivni
simptomi (osećaj bespomoćnosti, usamljenosti, nerazumevanja njihovih problema i tužni afekat),
uznemirujuća sećanja na traumatske događaje iz bliske prošlosti (tzv. flashback) – kojih ima u značajno većoj meri u odnosu na prethodnu grupu, te nesanice i (u još većoj meri) osećaj
poniženosti. Zanimljiv je podatak da je, uprkos silnim nedaćama, pa čak i onda kada su
zaustavljeni u putu – kod ogromne većine još uvek prisutan optimizam i nada da će stići na svoj
cilj. Naši rezultati, kao i prethodna istraživanja, ukazuju na uznemirujuću mogućnost da će se
poremećaji javiti u značajnijem broju tek kada se izbeglice smeste u zemlji koju su odredili kao
svoju destinaciju. Ta mogućnost povećava se sa činjenicom da su izbeglice sa kojima smo
razgovarali često ispoljavale potpuno nerealna očekivanja i svoju sudbinu zamišljale mnogo
ružičastije od onoga što je realno, te se može očekivati da će vrlo brzo biti teško razočarani.
Iako se i u našem radu javilo svega oko 5% izbeglica koji su iskazivali potrebu za
psihološkom intervencijom, to ne znači da ostali nemaju nikakvih psiholoških problema i da
nemaju potrebu za podrškom. Pored već pomenute činjenice da su oni preokupirani nastojanjima
da se domognu cilja i da reše svoje egzistencijalne probleme, pa su uspomene na traume
potisnute, značajan broj ima samo neke od simptoma, ali ih ne smatra toliko velikom smetnjom
da bi se obratili za pomoć. No, sama činjenica da su oni visoko traumatizovani, čini izbeglice
populacijom sa visokim rizikom za javljanje poremećaja i proizvodi neophodnost preventivne
psihološke podrške. Načini suočavanja sa stresom i mogućnosti za primenu „zdravijih” strategija (aktivni stav
je zdraviji od pasivnog povlačenja i kukanja nad sudbinom, a orijentacija ka rešavanju problema
je korisnija od oslanjanja na tuđu pomoć, od „gašenja” tuge alkoholom, itd.), su se i u našem
iskustvu pokazali kao medijator pojave simptoma. Oni koji su putovali sa porodicom ili u grupi
su se ređe javljali za pomoć, jer su imali veću podršku okoline i više šanse za svrsishodno
strukturiranje vremena. Za razliku od njih, usamljeni putnici (to su po pravilu bili muškarci) ili
oni čija je porodica razdvojena, bili su mnogo ranjiviji. Oni koji su grčevito pratili vesti o
zbivanjima u zemlji su bili hronično napeti, dok su oni koji su smatrali da je „sve u božijim
rukama” bili neuporedivo smireniji. Poseban fokus psihološkog tima bio je rad sa izbegličkom decom koja mesece provode na putu, u nehigijenskim uslovima, često bez mogućnosti zadovoljenja osnovnih životnih potreba (neadekvatna ishrana, nedostatak sna, duga sedenja u prevoznim sredstvima ili naporna
pešačenja). U kontaktima sa decom uočili smo različite oblike ponašanja koja su ukazivala na
emocionalne probleme. Imajući u vidu uslove u kojima smo radili, crteži su se pokazali kao brz i
efikasan način komunikacije sa decom. Psihološki tim, u saradnji sa Novosadskim humanitarnim
centrom (NSHC), prikupio je veliki broj dečijih crteža na kojima je sprovedena kvalitativna
analiza. Na uzorku od 354 crteža, kod 10% od ukupnog broja nađeni su jasni pokazatelji traume
(krv, ubistva, preplašena lica u čamcu, ljudi koji se dave), a kod dodatnih 30% crteža uočeni su
indikatori izražene emocionalne patnje (suze na licima, prazne kuće, ljudi sakriveni u
automobilima bez lica, brodovi na moru bez ljudi). Iz ovih rezultata, nametnuo se zaključak da bi
crteži mogli biti brz i efikasan način uočavanja dece sa traumatskim iskustvom i sa potencijalnim
emocionalnim problemima kao posledice izbeglištva. Na taj način, pružaoci pomoći bi dobili
jednostavno sredstvo za donošenje odluke o tome koja deca imaju prioritet za dobijanje
psihološke pomoći.