IVANA VUKAŠEVIĆ, HUMANITARNI CENTAR ZA INTEGRACIJU I TOLERANCIJU: ZABRANJENO JE KAŽNJAVANJE IZBEGLICA ZA ILEGALAN ULAZAK

Jedan od osnovnih postulata izbegličkog prava je zabrana kažnjavanja izbeglica za ilegalan ulazak. HCIT apsolutno osuđuje podizanje zidova i oni ne mogu nikako zaustaviti tok izbeglica i migranata. Mađarska je ovaj postulat u korenu prekršila, rekla je u razgovoru za portal “Magločistač” Ivana Vukašević, pravna savetnica Humanitarnog centra za integraciju i toleranciju (HCIT) iz Novog Sada.

Humanitarni centar za integraciju i toleranciju (HCIT) osnovan je u Novom Sadu 1997. godine kao humanitarna, nestranačka, nevladina i neprofitna organizacija. Primarni cilj je organizovanje i pružanje pomoći i podrške u trajnom rešavanju problema izbeglica i interno raseljenih lica, bilo da je reč o njihovom povratku u ranije domove ili o integraciji u sredini utočišta. HCIT od 1999. godine ima status izvršnog partnera Visokog komesarijata Ujedinjanih nacija za izbjeglice (UNHCR-a) u pravnoj zaštiti i pomoći izbjeglim licima, a od 2012. godine i tražiocima azila u Republici Srbiji.

Ivana Vukasević HCIT (privatna arhiva)

Čuli smo od ministra Vulina ovih dana da je u Srbiji registrovano više od 140.000 izbeglica koje su prošle kroz državu. Da li su, po Vašem mišljenju, ti podaci realni i koji je ukupan broj žena i dece koja su prošla kroz Srbiju?

Više od 130.000 ljudi je izrazilo nameru da traži azil u Republici Srbiji od početka ove godine, ali procenjuje se da je još sigurno nekoliko desetina hiljada prošlo neregistrovno. Broj žena i dece se drastično povećao u proteklih nekoliko meseci tako da sada čitave porodice zajedno putuju; među njima ima i tek rođenih beba, trudnica, starijih i bolesnih. Samo u septembru je registrovano 5.000 žena i više od 9.000 dece, a od početka 2015. nameru za azil je izrazilo i 5.700 stranih maloletnika bez pratnje koji predstavljaju posebno ranjivu grupu izbeglica.

Koliko prema Vašim podacima ili na bazi nekih drugih trenutno ima izbeglica u Srbiji?

Broj izbeglica koje svakodnevno ulaze u Srbiju varira od nekoliko stotina do nekoliko hiljada, a s obzirom na zaista brz tranzit, trenutan broj nije lako utvrditi. Čini se da je od sredine prošle nedelje, kada je mađarska granica potpuno zatvorena i od kako se glavni tok preusmerio ka Hrvatskoj, vreme zadržavanja izbeglica u Srbiji još kraće. Dok su se izbeglice kretale ka Mađarskoj, prosek njihovog zadržavanja u Srbiji je bio tri do pet dana. Glavne lokacije su bile, nakon ulaska iz pravca Makedonije, prvo Prihvatni centar u Preševu, zatim za mnoge park kod glavne autobuske stanice u Beogradu, mada su mnoge izbeglice, posebno u septembru, žureći ka Mađarskoj, odmah išle ka Subotici i izbegličkom kampu „Vašarište“ u Kanjiži gde su mogli da se odmore, dobiju humalanitarnu i lekarsku pomoć ali i sve druge neophodne informacije. Manji broj izbeglica i dalje ulazi iz pravca Bugarske. Iako se broj izbeglica na severu drastično smanjio, u staroj Ciglani u Subotici i dalje boravi manji broj izbeglica iz Avganistana, Iraka, Sirije… Tim HCIT-a nastavlja da ih obilazi, pravno ih informiše ali i deli humanitarnu pomoć koja im je preko potrebna.

S obzirom na činjenicu da se situacija o stanju izbeglica menja iz trenutka u trenutak i da se broj izbeglica nakon trodnevne krize na graničnom prelazu „Horgoš“ 2 rapidno smanjio jer su, zbog zatvaranja srpsko-mađarskog prelaza, izabrali alternativne pravce do Evropske unije, kakve su Vaše procene: da li postoji šansa da će se zbog zatvaranja susednih graničnih prelaza i podizanja ograda stvoriti svojevrsni vakuum i da će najveći broj izbeglica na neki način ostati zarobljeno u Srbiji?

Situacija na terenu je vrlo izazovna i zaista se menja iz trena u tren. Za sada izbeglice ulaze u Hrvatsku bez većih zadržavanja i gužvi, ali zaista ne možemo sa sigurnošću predvideti šta će se dalje dešavati.

Na osnovu Vaših dosadašnjih iskustava, koji su najveći problemi sa kojima se suočavaju izgeblice sa kojima ste kontaktirali i radili?

Problemi su zaista brojni. Najveći broj ljudi zaista dolazi iz ratom pogođenih područja i pored strašnih i traumatskih iskustava koje su doživeli u svojim zemljama porekla, mnogi su dodatno traumatizovani zbog vrlo opasnog i neizvesnog puta na kome su provodili dane bez hrane i odmora. Mnogi su na tom putu izgubili svoje najbliže. Mnogi su prevareni od krijumčara ljudima, jer su, na žalost, bili prinuđeni da koriste njihove usluge kako bi što pre stigli do EU. Cene koje im plaćaju su velike, mnogi potroše sve što su poneli pa ostanu bez ikakvih sredstava. Svima njima treba hitna humanitarna pomoć, pristup doktoru. Mnoge porodice su se razdvojile na putu, pa je deo ostao na primer u Srbiji a deo u Mađarskoj. Na svu sreću pa ima i uspešnih primera spajanja porodica zbog čega smo posebno srećni. U moru tužnih priča ovih ljudi retke su one sa srećnim krajem. Sredinom jula policija je na izlasku iz Srbije prema Mađarskoj u šumi našla samo, izgubljeno desetogodišnje dete. Prebacili su ga gladnog, žednog i preplašenog u Suboticu i zbrinuli u “Kolevci”. Dečak, koji je bio u potpunom šoku dva dana, sve dok nisu došli prevodioci, nije mogao ni sa kim da komunicira. Ispostavilo se da je iz Avganistana i da je negde uz put izgubio roditelje i sestru. U koferčiću koji je imao sa sobom nađen je notes sa brojevima telefona rođaka u Iranu, Avganistanu i tetke u Švedskoj, preko koje su zajedničkim naporima UNHCR-a i aktivisti HCIT-a, a uz pomoć Helsinškog odbora u Budimpešti, uspeli da pronađu dečakove roditelje. Nakon 17 dana HCIT je spojio porodicu u Centru za azil u Banji Koviljači.

Na koji način deca, žene, trudnice i stariji ljudi podnose duga putovanja i boravak u Srbiji?

Zaista teško, ali želja da se stigne do boljeg života i sigurnog utočišta preovladava sav umor. Nedavno smo razgovarali sa mladom ženom iz Sirije koja je bila u devetom mesecu trudnoće i koja je mogla da se porodi svaki minut. Njen suprug nam se obratio za savet i pomoć u izbegličkom kampu u Kanjiži. Odmah smo predložili da je bez ikakvog odlaganja prevezemo u bolnicu u Subotici gde bi pored medicinske pomoći imala i na raspolaganju naše prevodioce za arapski radi lakše komunikacije sa doktorima. Nakon kraćeg razmišljanja, ipak su odlučili da nastave ka Mađasrkoj. To je i bilo neposredno pre zatvaranja granice.

U kojim su sferama narušena ljudska prava izbeglica u našoj zemlji?

Srbija je za sada država tranzita, a ne odredišta za najveći broj izbeglica. Nakon izražene namere za azil, policijski službenik tražioca azila evidentira. Evidentiranje podrazumeva izdavanje potvrde o izraženoj nameri za azil, koja sadrži lične podatke koje je tražilac azila dao o sebi, odnosno podatke iz njegovih dokumenata ukoliko ih ima sa sobom. Ova potvrda služi kao dokaz da je stranac izrazio nameru za azil u Republici Srbiji i da ima pravo boravka na teritoriji Republike Srbije u trajanju od 72 sata, za vreme kojih treba da se javi u jedan od postojećih centara za azil. Međutim, najveći broj njih se ni ne javi već u roku od tri dana napusti Srbiju. Pravnici HCIT-a informišu izbeglice šta te potvrde zaista znače i takođe ih obaveštavaju o samoj proceduri azila, pravima i obavezama. Mnogi su potpuno pogrešno informisani od krijumčara i zbog toga je izuzetno važno pravovremeno, aIi i kvalitetno informisanje. S obzirom na to da su ljudi u tranzitu i da brzo odlaze, sada je primaran humanitarni odgovor i zbrinjavanje tih ljudi. Sama procedura azila u Srbiji, s druge strane, nije efikasna, sistem integracije ljudi kojima je dodeljena međunarodna zaštita gotovo da i ne postoji. Zbog toga imamo situaciju da čak i oni kojima je odobren izbeglički status ili subsidijarna zaštita više nisu u Srbiji. HCIT će nastaviti da insistira na unapređenju sistema azila u Srbiji.

Kakav je Vaš stav o podizanju žičanih ograda i zidova i da li će takva odluka pojedinih država zaustaviti migracije?

HCIT apsolutno osuđuje podizanje zidova i oni ne mogu nikako zaustaviti tok izbeglica i migranata. Može da uspori isključivo na štetu tih ljudi, ali ne i u potpunosti da ih zaustavi. Bezbednost tih ljudi se pogoršava, a cene koje im naplaćuju krijumčari samo rastu, odnosno izbeglice ostaju na milosti krijumčara.

Da li Evropska unija krši ljudska prava izbeglica time što ih, nejedinstvenom politikom i dizanjem ograda, sputava u tome da dođu do željenih država?

Pravo na azil je neotuđivo ljudsko pravo, utemeljeno u Konvenciji UN-a o statusu izbeglica iz 1951. i u Univerzalnoj deklaraciji ljudskih prava. Države imaju pravo da upravljaju svojim granicama i kontrolišu ih, ali to je potrebno raditi na način koji je u skladu sa njihovim odgovornostima prema nacionalnom, evropskom i međunarodnom pravu u smislu zaštite izbeglica i tražilaca azila. Jedan od osnovnih postulata izbegličkog prava je zabrana kažnjavanja izbeglica za ilegalan ulazak, sadržan u osnovnom dokumentu, Konvenciji UN-a o statusu izbeglica iz 1951. godine. Celokupnom svojom politikom, koja obuhvata izgradnju ograde na granici sa Srbijom i promenu pravnih propisa na način da se izbeglice krivično procesuiraju za ilegalan ulazak, Mađarska je ovaj postulat u korenu prekršila.

Na kom je nivou mržnja, ksenofobija i rasizam u Srbiji i koliko su ovi osećaji prisutni i kod građana drugih država?

Na osnovu velikog broja ljudi koji su dobrovoljno organizovali akcije prikupljanja pomoći, odeće, hrane i vode u mnogim gradovima Srbije, volontirali i pomagali izbeglicama, srećna sam što mogu da kažem da je velika većina građana zaista pokazala dosta zavidan nivo empatije prema ovim ljudima i da su razumeli njihove muke. Ljudski je pomoći čoveku u nevolji, a kako nam se zima približava čini mi se da će se potreba za humanitarnom pomoći povećavati.

Kako vidite odnos medija u Srbiji i njihovo izveštavanje kada su u pitanju izbeglice?

Ne može se generalizovati, uvek je bilo medija koji su adekvatno pristupali aktuelnim temama kakva je sada definitivno izbeglička kriza, a ima i onih sklonih senzacionalizmu i borbi pre za dobar tiraž nego za fer i realno izveštavanje. Na kraju bih želela da naglasim koliko je terminologija bitna. Izbeglice su osobe koje beže od oružanih sukoba ili progona. Zaštita izbeglica ima mnogo aspekata. Među njima su zaštita od vraćanja u opasnost od koje su pobegli, pristup pravičnim i efikasnim azilnim procedurama, te mere da se osigura poštovanje njihovih osnovnih ljudskih prava da bi im se omogućilo da žive u dostojanstvu i bezbednosti dok im se istovremeno pomaže da nađu trajnije rešenje. Migranti biraju da odu ne zato što su izloženi direktnoj pretnji od progona ili smrti, već uglavnom zato da bi poboljšali svoj život — ekonomski razlozi, želja za boljim obrazovanjem itd. Najveći broj ljudi koji je sada u Srbiji beži od rata i opravdanog straha, a mešanje izbeglica i migranata može imati ozbiljne posledice po život i bezbednost izbeglica. Zbog toga je pravilan izbor reči veoma bitan.

Razgovarala: Natalija Jakovljević

IZVOR: maglocistac.rs