office@hcit.rs

Putevi šverca i nesreće

March 12, 2015
in Vesti
No Comments
1791

Tekst objavljen u časopisu “Vreme”, broj 1261, 05.03.2015.

Autor: Radmilo Marković

Pre nekoliko meseci, na naplatnoj rampi u Bubanj Potoku kod Beograda policija je u kamionu pronašla desetine žena, dece i muškaraca. Svi su izjavili da su platili po sto evra da bi bili prebačeni od granice Srbije do okoline Banje Koviljače, gde se nalazi jedan od centara za tražioce azila. Istu tarifu pominju na sudovima i taksisti koji su uhvaćeni u prevozu ilegalnih imigranata. To daje odgovor na jedno od najčešće postavljanih pitanja posle nesreće kod Leskovca kada je sa puta sleteo kombi sa 54 osobe od kojih je 41 povređena – kako je moguće da u to vozilo stane pedesetčetvoro ljudi? Za krijumčare, u kombiju je bilo 5400 evra zarade, i to samo za prevoz kroz Srbiju.

“Najveći broj migranata u Srbiju ulazi iz pravca Makedonije, u koju dolaze preko Turske i Grčke”, kaže za “Vreme” Nikola Kovačević, pravnik u Beogradskom centru za ljudska prava (BGC): “To su nelegalni putevi koji počivaju na dobro organizovanoj mreži krijumčarenja, kroz Srbiju se svakodnevno organizuje prebacivanja ljudi do zemalja EU.”

PREKO GRANICA NA SVAKI NAČIN: Kovačević je imao priliku da istražuje praksu krivičnih sudova u Srbiji koji se odnose na krijumčarenje ljudi i nezakonite prelaske državne granice (član 350): “Vrlo često se dešava da se na suđenju krijumčaru uhvaćenom sa punim kamionom ljudi, ti ljudi kasnije pojavljuju kao svedoci. Pred sudom su izjavljivali da su, na primer, plaćali po 3500 evra da bi ih prebacili od Makedonije do Austrije, ali cena puta ka Evropi nije uvek ista. U svakom slučaju, reč je o više hiljada evra.”

BGC je partnerska organizacija UNHCR-a od 2012. godine. Njihovi pravnici direktno stupaju u kontakt sa tražiocima azila i pružaju im pravno savetovanje, a kasnije ih zastupaju u postupku dobijanja azila pred nadležnim organima naše države. “Imamo prilike da dosta razgovaramo sa tražiocima azila na terenu. Kada pokušavamo da saznamo njihovu životnu priču, koja je potrebna kasnije u postupku azila, dođemo do informacija koje ukazuju da oni najčešće nezakonito, na sve moguće načine, prelaze državne granice. Nekada ih krijumčari voze nekim prevoznim sredstvima, nekada je to noću, peške, da bi onda došli u mesto blizu granice u kome je krijumčarenje jedna od osnovnih delatnosti, gde ih čekaju ljudi u vozilima spremni da ih prevezu dalje, sve do njihove krajnje destinacije, najčešće neke od zemalja EU”, objašnjava Kovačević.

I pre Srbije migranti su prešli težak put. Na primer, iz Turske u Grčku se sada najčešće prelazi čamcima ili brodovima, u velikim grupama u kojima su žene, deca, stari ljudi. Postoje brojne informacije, čak i izveštaji nekih međunarodnih organizacija o surovosti obalske straže Grčke koja presreće prepunjene čamce i brodove i primorava ih da se vrate nazad. I u Egejskom moru dešavaju se nesreće, kao kod italijanskog ostrva Lampeduze. Brodovi tonu, ljudi se dave…

MEĐUNARODNA SARADNJA: Kovačević kaže da je u Srbiji za krijumčarenje već osuđeno oko 15 stranaca, Pakistanaca, Avganistanaca, pripadnika drugih nacija, što pokazuje da postoji međunarodna spona od Grčke do Srbije, moguće i pre toga, verovatno i dalje, do EU. “Kada pitamo tražioca azila kako je ovde dospeo, često dobijemo odgovor: ‘Dogovorim se sa krijumčarom u Siriji ili Turskoj da me prebaci do Austrije. Kada prođem svaku etapu (granicu ili zemlju), kontaktiram porodicu da sam bezbedno stigao, a oni uplate određeni iznos preko Vestern juniona. Srećem različite ljude u različitim zemljama na istom zadatku. Kada stignem na krajnju destinaciju, porodica uplati celokupan iznos.’”

“To je jedan od načina da ti ljudi budu sigurni da ih niko neće prevariti, jer se često dešava da samo prođu naplatnu rampu za putarinu negde u Srbiji, a krijumčar im kaže: ‘Izlazite napolje, ovo je Mađarska’ (Austrija, Nemačka…), dok su oni negde kod Kragujevca ili Niša”, objašnjava Kovačević. “Prevare se često dešavaju, našim klijentima su na putu krijumčari uzimali pasoše, dokumentaciju, i nisu im ništa vraćali jer su ih negde usput izbacili; uzimaju im novac pa ga posle toga više nikad ne vide, ostanu praktično zaglavljeni u zemlji u koju nikada nisu hteli da dospeju.”

Samo 2013. godine u Srbiji je podneto više od 200 krivičnih prijava za krijumčarenje ljudi. Pri tome, jedna prijava može da se odnosi na više lica, a najčešće je reč o grupama. Uglavnom su procesuirani taksisti, kamiondžije, vlasnici kombija, ali i veliki broj vlasnika hostela, naročito u Beogradu. “Problem je što su kod njih bili ljudi koji nemaju zakonit osnov boravka. Čovek koji je izrazio nameru da traži azil dobije potvrdu koja važi 72 sata, svaki njegov dalji boravak u hostelu kada potvrda istekne je nezakonit jer Kancelarija za azil mora da odobri nekome da bude na privatnoj adresi tokom postupka azila. BGC-u su se čak i obraćali pojedini vlasnici hostela i pitali šta da rade kada im dođu takvi ljudi, a naš savet je bio da ti ljudi mogu kod njih da budu 72 sata. Bez potvrde i dozvole boravka njihov status je nezakonit i automatski se oni kod kojih borave tretiraju kao činioci krivičnog dela krijumčarenja”, kaže Nikola Kovačević.

“Vozač je najsitnija karika, direktni izvršilac, često je to penzionisani taksista, lošeg socijalnog statusa kome se neko obrati i pita ga: ‘Da li hoćeš da zaradiš dobro samo da prebaciš ovih 50 ljudi?’”, smatra on. “Bio je jedan slučaj pred Tužilaštvom za organizovani kriminal kada je grupa taksista uhapšena po celoj Srbiji i svi su sklopili sporazum o priznanju krivice, što je prvi slučaj da se to tretiralo kao organizovani kriminal.”

“Interesantno je da se kroz optužne akte vidi da taksista vrlo često, kada daje izjavu o okolnostima pod kojima je učinio delo, kaže da se našao sa nekim državljaninom, na primer, Sirije ili Avganistana, da ne zna njegovo ime (ali svi ih zovu Ali ili Adnan), i da za njega tvrdi da je smešten u nekom od centara za azil. To ukazuje da se krijumčarski kraci nalaze svuda, od graničnih prelaza i malih mesta u blizini granice, ali i u samim centrima za azil. Koliko smo puta čuli pritužbe tražilaca azila da unutar centara postoje ljudi kojima treba da se obratiš ako želiš da stupiš u kontakt sa taksistom ili nekim ko će te prebaciti dalje do Mađarske.”

NA GRANICI EVROPE: Na jugu, u blizini Preševa, sva pogranična sela na glasu su kao mesta u kojima sede krijumčari. Na severu je to Subotica i već čuvena napuštena ciglana na periferiji grada, koja je mnogo puta do sada pominjana u domaćim i svetskim medijima kao mesto gde 50, 100 ili više ljudi potpuno nesmetano sedi i čeka da pređe granicu.

Ivana Vukašević iz organizacije Humanitarni centar za integraciju i toleranciju, koja je od 2012. partner UNHCR-a na pružanju pravne pomoći tražiocima azila, kaže za “Vreme” da je 2011. godine postao očigledan porast broja imigranata u Subotici i okolini. “Bili su, kao i danas, na nekoliko lokacija, poput deponije, ciglane, ljudi su ih viđali kako spavaju po haustorima zgrada, skrivenim ćoškovima. Za one sa više novca rezervisane su ‘vile’ na Paliću, gde se po 20-30 ljudi smesti na tridesetak kvadratnih metara. Broj imigranata koji prolaze teško je utvrditi, jedni odlaze, drugi dolaze na njihovo mesto, ponekad se dešava i da ne zateknemo nikoga u ciglani. Zimi ih je uglavnom manje, ali u januaru ove godine više od 2500 ljudi je zatražilo azil, što je veliki porast.”

Iz Mađarske se svakodnevno u procesu readmisije vraća po 10, 20, 30 žena, dece, muškaraca, objašnjava Ivana Vukašević. One koji nisu tražili azil u Mađarskoj vrate za nekoliko dana, a njihov broj je veliki. Razlog za to je što se svakome ko traži azil u Mađarskoj uzimaju otisci prstiju, koji se uz sliku i ostale podatke ubacuju u Eurodak sistem. Samim tim, ta osoba više neće moći da traži azil ni u jednoj drugoj zemlji EU pošto, po Dablinskom sporazumu, teret određivanja statusa izbeglica snosi ona zemlja u koju je lice prvo došlo i tražilo azil. A od Mađarske je mnogo više evropskih država na glasu kao bolje mesto za život azilanata, poput Nemačke i skandinavskih država. Na Horgošu se obavlja 95 odsto readmisija, a u obližnjem sudu u Kanjiži se onda “povratnici” uglavnom novčano kažnjavaju, “da bi se smanjio pritisak na zatvor u Subotici”. Neki dobiju i otkaz boravka, što znači da moraju sami da napuste teritoriju Srbije u roku od deset dana.

“U početku su reakcije lokalnog stanovništva na veliki broj imigranata bile negativne, uz komentare ‘nema mesta ni za naše’, ‘samo su nam još oni trebali’, sada se budi empatija, ljudi nose staru odeću, hranu, ali je veliki broj i onih koji pokušavaju da iskoriste situaciju”, priča Ivana Vukašević. “Čujemo različite informacije, policija nije uvek voljna da priča, među švercerima ljudi su i lokalci i stranci. Neki taksisti kažu da se prevoz od Novog Sada do Subotice naplaćuje 45 evra po čoveku. Policija najčešće hapsi one koji ih voze ili im iznajmljuju stanove u Subotici i manjim mestima u okolini, uhapšeni su najrazličitijih godina, od mladića do starih ljudi.”

Početkom ove nedelje, na autoputu kod Velike Plane, rano ujutru zatečena je grupa od 22 Iračana, koji su se pešice kretali prema Beogradu. Izjavili su pripadnicima policije da su u Srbiju ušli van graničnog prelaza, pešice iz Makedonije i da su iz Iraka pobegli zbog rata. Četvorica migranata koji su u nesreći kod Leskovca zadobili prelome kičme – dvojica iz Bangladeša, po jedan iz Sirije i Gane – u teškom su stanju. Smešteni su u šok-sobe Urgentnog centra u Beogradu i biće podvrgnuti intervencijama.

share

Recommended Posts